Вукова улога у разједињењу српског бића

Данас као резултат Вукове „несмотрености“ имамо у свијету незапамћен случај стварања језика на основу вјерске опредјељености

Фотографија: Зоран Цветковић / Wikimedia Commons

„И сада имате Вуково и Доситејево везивање за језик. Наравно да и Доситеј и Вук знају шта је Косовски завет, јер Вук пред лице Европе ставља косовску епику. Није лако говорити о ономе што је Вук урадио и лошим стварима које је урадио за Србе, за српску идеју. То везивање за језик, по мом мишљењу, то је тај аутопут који јесте водио ка југословенској идеји. Неспремност да се Срби одрекну своје католичке браће, као што каже М. Екмечић, није у питању сукоб Срба и Хрвата, већ католичких, православних и муслиманских Срба. То је проблем 16, 17. и 18. века. Покушава се са овом идејом језика, а то је идеја просветитељства, то је идеја романтизма – то је немачка идеја преко које су Немци покушавали да превазиђу ту поделу између протестаната и католика. С друге стране, Вук записује све оно што Срби познају већ вековима – преводи, пре свега на немачки, а онда и на остале европске језике.
                                                                                                                                                                                                                Милош Ковић


Које год проблематике да се дохватимо у Босни и Херцеговини, а и шире, на простору некадашње Југославије, увијек наново, као кључно, искрсне питање идентитета. Зашто? Зато што је идентитет потврда наше вриједности као људских бића, или са аспекта оних који вјерују, као бића Божијих. И колико год хоћемо да живимо у миру са другима, као и са Богом, тај мир на овим просторима постаје готово немогућа мисија. Разлози су многобројни, али, ипак, сви извиру из националне проблематике. Све некако почиње и све се завршава у том зачараном кругу: вјера, нација, језик. Питање језика увијек нас враћа на Вука, односно с њим у вези, на питање шта је то он урадио како треба, а чиме је трајно искомпликовао међуетнички живот на овим просторима.

До Вука, писци католици, али штокавци, већином се нису осјећали Хрватима већ Србима. У вријеме када Вук ступа на историјску позорницу католици се налазе под влашћу пет држава. На подручју данашње Хрватске у средњем вијеку доминира чакавки говор, а од 17. вијека, хрватско име се шири на кајкавштину. Штокавица и илирски покрет направиће интеграцију између Срба католика и Хрвата католика. Зашто су Хрвати одбацили кајкавско и чајкавско  наречје, а изабрали штокавско?  Да ли, између осталог, да би преузели Дубровник из српског насљеђа и направили увезивање, под окриљем католичке цркве, хрватске нације? Остаје отворено и питање шта је Вук хтио са свим тим изласцима Хрватима у сусрет. То је било другачије вријеме, вријеме сада неактуелних тема: панславизма, романтизма, снова о уједињењу…

СКУПИ ЈЕЗИЧКИ САВЕЗ
Као чињеница остаје резултат да је Вук српски народ увео у јединство са народом са којим је његов род, од подјеле Цркве на Источну и Западну, имао потпуно различита стремљења и снове. Данас као резултат Вукове „несмотрености“ имамо у свијету незапамћен случај стварања језика на основу вјерске опредјељености: бошњачки (или са територијалном претензијом насловљени босански), црногорски, хрватски. Наша склоност ка трпљењу и попуштању зарад неке свеопште идеје као да се и даље наставља, па тако још увијек учимо дјецу да је Бечки договор између Вука, Даничића и илираца био заједничка побједа – умјесто да их учимо да је то био улазак у језички савез који ће Србе скупо коштати, као уосталом и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца…

Вук Стефановић Караџић (1846), портрет Уроша Кнежевића

Вук је све Србе дијелио на Србе три закона, три вјере: Србе турског закона (муслимане), Србе грчког закона (православне), Србе римског закона (католике). Говорио је да су сви штокавци Срби. Језик, кога је цијела Европа звала српским у Вуково вријеме, сада је раздијељен. Својим неистомишљеницима Вук је говорио да ће нам се цијела Европа смијати ако језик буду по вјери дијелили. Историја им је дала за право. Сви наши сукоби су вјерски.

Дакле, Вук је језичким уступком допринио да идентитет постане нешто што свако може да потражи са позиције са које му у датом моменту одговара – језичке, националне или вјерске. Историјским уступцима Срби су себе довели у незавидан положај. У Србији, као и у БиХ, Срби у администрацији користе оба писма – ћирилицу и латиницу. Када год хоће да врате ћирилицу у шире оквире употребе, наилазе на препреке. Такође, Срби изнова наилазе на сукобе око идентитета писаца попут Андрића, Шантића или Селимовића. Свуда у свијету припадност једног писца појединим националним књижевностима дефинисана је на основу језика на коме тај писац пише, а код нас је, усљед даљег парчања српског језика, и збрке око извора истинског идентитета, припадност појединих писаца повод сталних расправа.

Ипак, неправедно би било рећи да је само Вук историјски одредио ову збрку у којој се сада налазимо, овај ковитлац састављен од бола, неразумијевања, мржње и освете. Данашња наша ситуација производ је, између осталог, и далековидости турске политике. Халил Иналџик у књизи Османско царство на једном мјесту каже: „У једном турском извору с почетка седамнаестог века овако се објашњава изузимање Турака муслимана из девширме (данка у крви): ‘Кад би они постали султанови робови, злоупотребљавали би ово преимућство. Њихови сродници по провинцијама тлачили би рају и одбијали да плаћају дажбине. Сукобљавали би се са санџачким беговима и одметали у бунтовнике. Насупрот томе, хришћанска дјеца, када пређу у ислам, бивају ревносна у вери и постају непријатељи својих сродника’“.

ЗАБОРАВ ОГРНУТ ПРЕЗИРОМ
А да не заборавимо утицај аустроугарске политике. Афирмацији такозване босанске/бошњачке нације и богумилског поријекла муслимана у БиХ допринео је и Бењамин Калај, бечки повјереник у окупираној Босни и Херцеговини. Он је заиста забранио сопствену „Историју Срба“ (када је дошао у БиХ) у којој наводи да је Босна српска земља. Он је темељно радио на пропагирању тезе о великосрпској хегемонији и, између осталог,  потискивао све наставне садржаје који су могли послужити изграђивању мисли о политичком и културном јединству српског народа. Забрањују се поједине књиге, посебно уџбеници из историје… Може ли се данас уопште изнијети чињеница да је Твртко био „краљ Срба и Босне“ (како гласи његова титула), а да се та изјава не схвати као провокација?

Процес разједињења српског бића је сложен и болан. Исувише крви, исувише патње, исувише лажи, исувише јаких психоисторијских удара (брижљиво разрађених и у држави за коју не постоје савезници, већ само интереси). А тако је мало људи као што је био Меша Селимовић. Људи његове снаге, способних и смјелих да истрају у интелектуалном и књижевном непоткупљеништву. Да јасно, дубоко и искрено изнесу сав антагонизам босанског човјека ’умрежњеног и изгубљеног дугогодишњим туђим навикама, необичном историјом, сплетеношћу осјећања припадности и одбачености’. Да укажу на двострукост свог идентитета – српског и муслиманског.

Са невјерицом и дивљењем често читам ставове господина Салиха Селимовића, историчара и етнолога, сродника Меше Селимовића (двоструког: и по крви и по духу). Он је изнио податке који указују да је дух трпељивости муслимана и хришћана истог српског поријекла дуго постојао, између осталог, и због заједничког култа Светог Саве. Изнио је и интересантан податак да су се Турци одлучили на спаљивање моштију Светог Саве не би ли тај чин донио заборав, јер је „према патријарховом казивању суровог Синан-пашу обавијестио неки феудалац да се Турци, уствари домаћи муслимани, крсте и вјерују у Светог Саву”. Ипак, указује Селимовић, ни послије тог чина (постоје многобројна свједочанства) Срби муслимани нису заборављали своје поријекло.

Салих Селимовић (Фото: Искра)

Када се пак то братско осјећање, јасна свијест о свом поријеклу почела занемаривати, па облачити у заборав огрнут презиром, и, на крају претварати у мржњу – тешко је установити.


О аутору: Милана Бабић је професор српског језика и дипломирани теолог, координатор школске омладине Међународног Савеза „Насљедници Побједе“, предсједник истуреног одјељења Удружења драмских писаца Србије за РС и извршни уредник за издавачку дјелатност у Задужбини кнез Мирослав Хумски. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

 

One thought on “Вукова улога у разједињењу српског бића”

  1. СРПСКИ ЛИНГВИСТИ И ДАЉЕ У НОРМИРАЊУ ЧИНЕ ЗЛО СРПСКОМ ЈЕЗИКУ, ПОСЕБНО ПИСМУ,И ТЕШКО ЈЕ ПОВЕРОВАТИ ДА ЈЕ РЕЧ О ЊИХОВОЈ НАИВНОСТИ, А НЕ ЛОШОЈ НАМЕРИ

    1. Све честитке проф. др Милани Бабић на овој објективној анализи дела Вука Караџића, што је још табу тема у српској „високој лингвистици“.

    2. Оно што је у вези са српском ћирилицом започела аустријска политика још од пре Вука, па и из Вуковог времена и касније, нарочито током окупације Срба и Србије у Првом светском рату, успело је у врло високом проценту прогон ћирилице (око 90 одсто) међу Србима тек под влашћу комунистичке Југославије. Проблем је велики данас што је комунистичка антисрпска и антићириличка успешна политика захватила сву српску интелигенцију а нарочито, наравно, српску лингвистику тзв. сербокроатистику, која ни данас никако ад успе да се извуче из конмунистичког шињела власти и антићириличке и антисрпске идеологије Ј. Броза па ни данас српска лингвистика не показује никакву спремност да се напусти српска антићириличка лингвистика у којој и данас не размишљају о томе да се у лингвистици, посебно у решавању питања писма Срба у њиховом језику врате на нормалан преткомунистички пут. Српски лингвисти ни данас, када и сами виде шта се у стварности међу Србима догодило са српским писмом, никако да напусте свој начин решавања писма у правопису и струци, чак и када виде да је двоазбучје данас директно у судару с народном вољом и одлуком записаном у Члану 10. Устава Србије које налаже стопостотну службену употребу српског језика на српском (ћириличком) писму. Српски лингвисти уопште још не показују да уопште размишљају о томе шта су они урадили у нормирању српског језика после укидања српскохрватског језика. Они су морали пристати да то укидање јер су то хтели други (пер свих Хрвати), али српски лингвисти су то учинили само формално, а суштински они се и даље држе сербокроатситике и антићирилиачрства у својој лингвистици. Зато иони још нису у Академији наука схатили шта се догодило у језику и писму Срба, па и даље сачињавају Речник српскохрватског књижевног и народног језика, а у правопису и даље противуставно држе српско ћириличко писмо у алтернативном статусу, тј. нормирали су „латиничко писмо из српско-хрватске језичек заједнице“ као легално писмо српског језика и када аг Срби користе. А чињеница да се хрватска абецеда данас протегла, уз подршку лингвиста, на 90 одсто српског језичког простора, њих „узнемирава“ само вербално, али суштински они то и даље подстичу у правопису и струци.
    После преране смрти мр Бранислава Брборића, нема ниједног познатијег српског лингвисте који се залаже да се уставна одредба о пуној суверености ћирилице у Срба примени у правопису и језичкој струци. Они и даље мисле да се ћирилица може чувати у двоазбучју, што нигде у свету изван Срба и Србије не постоји као пракса у решавању питања писма у било ком другом народу и њиховим језицима.
    Нажалост, српски лингвисти у решавању нормирања српског језика и писма касне стотинак година за свим другим лингвистима, па касне и за лингвистима у оквиру хрватског, бошњачког и црногорског језика, који су, наравно, сви лингвистички у основи српског народног језика.
    Српски лингвисти су чак били толико заблудели да нису подржали генијалну идеју и исправку Вука Карааџића у обједињавању језика Срба и обједињавања српскога народа на једном изговору и једном писму (екавица — ћирилица), што је већ била мудро остварило прво руководство Републике Српске, а лингвисти то убрзо поништили и вратили Србе на пут сербокроатистике и довршавања замењивња српског писма хрватским писмом. То је велико буквално штеточинство српске настављене сербокроатистике у српској лингвистици.
    Мени, нажалост, није јасно да ли српска лингвистика данас показује стварну слабост у наивности, или је реч о заузетом ставу да се замени српско писмо у српском језику туђим писмом, што је био десетовековни циљ српских исказаних непријатеља.Пре ће бити да је то циљ српске лингвистике, јер ми је тешко да поверујем у њихову стварну наивност у вези са српским писмом.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.